Velika Vještačka Rijeka - Životni San Muamera el Gadafija
Višedecenijski san velikog
libijskog vođe bio je da svim stanovnicima Libije obezbedi svežu pijaću vodu i
ozeleni pustinju. Zapadne sile su ovaj projekat sa nipodaštavanjem nazivale
„hobijem besnog psa” i „projektom sujete”, a sam Gadafi je još 1991. godine
proročki predvideo da će ovo remek delo inženjeringa postati najveći trn u oku
svetskih moćnika:
„Nakon ovog dostignuća,
američke pretnje Libiji će se duplirati. Imaće druge izgovore, naravno, ali će
stvarni razlog biti da drže narod Libije potlačenim.“
Početkom 1980-tih, ideja o
sistemu koji će vodom snabdeti državu je počela da se realizuje. Tokom
istraživanja naftnih izvora, 1959. godine, u jugoistočnom delu Libije je
pronađeno ogomno jezero kvalitetne pijaće vode, tzv. akviferi koji sadrže skoro
20000 kubnih kilometra najčistije pijaće vode 600 metara ispod zemlje,
skladištene pre 30000 godina u vreme poslednjeg ledenog doba kada je Sahara
bila pod umerenom klimom. Ne samo Libija, ogroman deo Sahare leži na nalazištu
prečišćene, kvalitetne vode. Sistem koji su izgradili Libijci lako se mogao
proširiti i na Čad, Sudan, Niger i Egipat. U eri kada se vode ratovi za vodu,
činjenica da su danas sve te države propale ili neuspele predstavlja dokaz
sprovođenja u delo najprljavijih planova svetskih hegemona i njihovih težnji da
po svaku cenu održe kontrolu nad najvažnijim prirodnim resursom za čovečanstvo.
Libija je jedna od
najtoplijih i najsuvljih država na svetu. Postoje oblasti u kojima decenijama
nije pala kiša, a u manje od 5% zemlje ima dovoljno padavina za stabilnu
poljoprivredu. Najveći deo pijaće vode dolazio je od procesa desalinizacije
morske vode, što je bilo preskupo za upotrebu u poljoprivredi i industriji.
U avgustu 1984, Gadafi je
položio kamen temeljac u fabrici za izradu cevi u Bregi, čime je započeo
projekat Velike veštačke reke. Za prvih deset godina iskopano je 1300 izvora na
dubini od preko 500 metara. Prvi krak reke sa svežom vodom stigao je kroz
sistem cevi dug 2800 km u Tripoli 1996. godine, a potom su svežu vodu dobili Bengazi,
Sirta i ostali veći gradovi. Oko Bengazija su počeli da se zelene mladi
vinogradi, a poljoprivrednici su dobijali subvencije i vodu po povoljnoj ceni.
Projekat je koštao preko 30 milijardi dolara i sve je finansirano beskamatnim
kreditom Libijske centralne banke koja je bila u stoprocentnom vlasništvu
države. Svetske finansijske institucije, poput MMF-a i Svetske banke, nisu bile
pozvane da ulože nijedan cent u ovaj kapitalni projekat.
UNESCO je 1999. godine
nagradio projekat Velike veštačke reke za značajan naučni doprinos u
navodnjavanju suvih područja. Već 2007. godine, program UN za zaštitu životne
sredine promoviše koncept „vode za profit” koji podržava privatizaciju i
monopolizaciju izvora vode u korist multinacionalnih korporacija, pod maskom očuvanja
i domaćinskog upravljanja ograničenim resursima vode. Logičkim sledom, Svetska
banka usvaja politiku privatizacije izvora vode i naplatu po tržišnoj ceni,
koja će varirati u skladu sa zakonom ponude i potražnje. Odjednom, Gadafijeva
Velika veštačka reka, postaje bitan deo te slagalice. Najprostije rečeno,
bombarduj sistem za snabdevanje vodom jedne suvrene države, ostavi mesec dana
bez vode kompletno stanovništvo, preuzmi kontrolu, i onda ponudi da vratiš vodu
pod uslovom da vlast preuzme vlada koju sam sastaviš. Živa ilustracija Hegelove
dijalektike - ponudi rešenje za problem koji sam sam napravio.
Do 2011. godine, sistem
Velike veštačke reke se razgranao na preko 4000 kilometara podzemne mreže
vodovodnih cevi prečnika 4m, a preko njega se vodom snabdevalo 70% stanovništva
Libije. Najvažnija tačka Velike veštačke reke je kod mesta Brega, gde se sistem
račva na dva kraka - jedan vodi ka Bengaziju, a drugi ka Tripoliju preko Sirte
i Misurate.
NATO snage su 22. jula
2011, tokom vazdušnog napada na Bregu, uništile vitalni deo mreže i jedinu
fabriku u Libiji koja je proizvodila masivne betonske cevi za sistem Reke.
Napad je izazvao humanitarnu katastrofu ogromnih razmera. NATO snage su izdale
saopštenje da su analizom obaveštajnih podataka i satelitskim praćenjem regiona
tokom akcije Unified Protector došli do saznanja da se fabrika koristi za
skrivanje vojnog materijala, uključujući i višecevne bacače raketa koji se
svakodnevno koriste za protivnapade. Neubedljivi dokazi o legitimnosti napada
na ovu stratešku civilnu infrastrukturu i danas su u centru pažnje nezavisnih
međunarodnih organizacija, koje bombardovanje Velike veštačke reke otvoreno
nazivaju ratnim zločinom. Ova vojna akcija, između ostalog, predstavlja
direktno kršenje Pravila 54 Običajnog prava oružanih sukoba, koje kaže da je
„zabranjeno napadanje, uništavanje, uklanjanje ili činjenje nekorisnim objekata
koji su neophodni za preživljavanje civilnog stanovništva”.
Izvor: http://www.medias.rs/velika-vestacka-reka-zivotni-san-muamera-el-gadafija
OdgovoriIzbriši