Velika Vještačka Rijeka - Životni San Muamera el Gadafija

Višedecenijski san velikog libijskog vođe bio je da svim stanovnicima Libije obezbedi svežu pijaću vodu i ozeleni pustinju. Zapadne sile su ovaj projekat sa nipodaštavanjem nazivale „hobijem besnog psa” i „projektom sujete”, a sam Gadafi je još 1991. godine proročki predvideo da će ovo remek delo inženjeringa postati najveći trn u oku svetskih moćnika:

 „Nakon ovog dostignuća, američke pretnje Libiji će se duplirati. Imaće druge izgovore, naravno, ali će stvarni razlog biti da drže narod Libije potlačenim.“

Početkom 1980-tih, ideja o sistemu koji će vodom snabdeti državu je počela da se realizuje. Tokom istraživanja naftnih izvora, 1959. godine, u jugoistočnom delu Libije je pronađeno ogomno jezero kvalitetne pijaće vode, tzv. akviferi koji sadrže skoro 20000 kubnih kilometra najčistije pijaće vode 600 metara ispod zemlje, skladištene pre 30000 godina u vreme poslednjeg ledenog doba kada je Sahara bila pod umerenom klimom. Ne samo Libija, ogroman deo Sahare leži na nalazištu prečišćene, kvalitetne vode. Sistem koji su izgradili Libijci lako se mogao proširiti i na Čad, Sudan, Niger i Egipat. U eri kada se vode ratovi za vodu, činjenica da su danas sve te države propale ili neuspele predstavlja dokaz sprovođenja u delo najprljavijih planova svetskih hegemona i njihovih težnji da po svaku cenu održe kontrolu nad najvažnijim prirodnim resursom za čovečanstvo.

Libija je jedna od najtoplijih i najsuvljih država na svetu. Postoje oblasti u kojima decenijama nije pala kiša, a u manje od 5% zemlje ima dovoljno padavina za stabilnu poljoprivredu. Najveći deo pijaće vode dolazio je od procesa desalinizacije morske vode, što je bilo preskupo za upotrebu u poljoprivredi i industriji.

U avgustu 1984, Gadafi je položio kamen temeljac u fabrici za izradu cevi u Bregi, čime je započeo projekat Velike veštačke reke. Za prvih deset godina iskopano je 1300 izvora na dubini od preko 500 metara. Prvi krak reke sa svežom vodom stigao je kroz sistem cevi dug 2800 km u Tripoli 1996. godine, a potom su svežu vodu dobili Bengazi, Sirta i ostali veći gradovi. Oko Bengazija su počeli da se zelene mladi vinogradi, a poljoprivrednici su dobijali subvencije i vodu po povoljnoj ceni. Projekat je koštao preko 30 milijardi dolara i sve je finansirano beskamatnim kreditom Libijske centralne banke koja je bila u stoprocentnom vlasništvu države. Svetske finansijske institucije, poput MMF-a i Svetske banke, nisu bile pozvane da ulože nijedan cent u ovaj kapitalni projekat.

UNESCO je 1999. godine nagradio projekat Velike veštačke reke za značajan naučni doprinos u navodnjavanju suvih područja. Već 2007. godine, program UN za zaštitu životne sredine promoviše koncept „vode za profit” koji podržava privatizaciju i monopolizaciju izvora vode u korist multinacionalnih korporacija, pod maskom očuvanja i domaćinskog upravljanja ograničenim resursima vode. Logičkim sledom, Svetska banka usvaja politiku privatizacije izvora vode i naplatu po tržišnoj ceni, koja će varirati u skladu sa zakonom ponude i potražnje. Odjednom, Gadafijeva Velika veštačka reka, postaje bitan deo te slagalice. Najprostije rečeno, bombarduj sistem za snabdevanje vodom jedne suvrene države, ostavi mesec dana bez vode kompletno stanovništvo, preuzmi kontrolu, i onda ponudi da vratiš vodu pod uslovom da vlast preuzme vlada koju sam sastaviš. Živa ilustracija Hegelove dijalektike - ponudi rešenje za problem koji sam sam napravio.

Do 2011. godine, sistem Velike veštačke reke se razgranao na preko 4000 kilometara podzemne mreže vodovodnih cevi prečnika 4m, a preko njega se vodom snabdevalo 70% stanovništva Libije. Najvažnija tačka Velike veštačke reke je kod mesta Brega, gde se sistem račva na dva kraka - jedan vodi ka Bengaziju, a drugi ka Tripoliju preko Sirte i Misurate.

NATO snage su 22. jula 2011, tokom vazdušnog napada na Bregu, uništile vitalni deo mreže i jedinu fabriku u Libiji koja je proizvodila masivne betonske cevi za sistem Reke. Napad je izazvao humanitarnu katastrofu ogromnih razmera. NATO snage su izdale saopštenje da su analizom obaveštajnih podataka i satelitskim praćenjem regiona tokom akcije Unified Protector došli do saznanja da se fabrika koristi za skrivanje vojnog materijala, uključujući i višecevne bacače raketa koji se svakodnevno koriste za protivnapade. Neubedljivi dokazi o legitimnosti napada na ovu stratešku civilnu infrastrukturu i danas su u centru pažnje nezavisnih međunarodnih organizacija, koje bombardovanje Velike veštačke reke otvoreno nazivaju ratnim zločinom. Ova vojna akcija, između ostalog, predstavlja direktno kršenje Pravila 54 Običajnog prava oružanih sukoba, koje kaže da je „zabranjeno napadanje, uništavanje, uklanjanje ili činjenje nekorisnim objekata koji su neophodni za preživljavanje civilnog stanovništva”.